English
  • Serbian
  • Montenegrin
  • Croatian
  • Bosnian
  • English
Fair price & fast buy/sell

Automobil kao primer globalizacije

Objavljeno : Petak, 13. 02. 2015. - 00:00

Poslednjih godina smo svi nekako malo po malo preuzeli onaj „American dream“ stil života, kojem smo se svi smejali uz šolju kafe, ne tako davno... Ali taj nam se način života svima ubrzo, sa željama poput dva automobila u garaži, dva telefona „na glavi“, i redovnim porodičnim šopingom, uvukao pod kožu, a da to zapravo nismo ni primetili.

Naravno da je porastom potražnje u određenim smerovima porasla i ponuda, što je iz aviona vidljivo pa čak i na domaćem tržištu automobila, gde se godišnje prodaju desetine hiljada novih automobila svih marki i modela, pa je tako uprkos konstantnim crnim statistikama i slabo popunjenim potrošačkim "korpama" na prostoru Hrvatske naprimer u 2007. godini ukupno prodato 82,664 vozila.
Unutar te brojke najzastupljenije su marke poput Renaulta, Opela i modela koje na tržište nudi VW kompanija, ali ni BMW i Mercedes-Benz nisu izostavljeni, što je izuzetno zbunjujuće ukoliko uporedimo cene prve četvorke sa ove dve marke.Baš uz ovaj kratak uvod je objašnjenjo zašto smo se u naslovu dotakli globalizacije.


Naime, sredinom prošlog veka auto-industrija je tek počela svoj pravi razvitak, no tek je negde sedamdesetih godina zaživela , a to najviše zahvaljujući naftnoj krizi koja je potresala ceo svet. Cene nafte su divljale iz dana u dan, a i rezerve ovog crnog zlata kako ga zovu (prema dezinformacijama određenih institucija) izuzetno slave, a upravo zbog toga se o uštedi razmišljalo stalno. Čak su u Americi počeli da razmišljaju o manjim i štedljivijim pogonskim mašinama za svoje automobile, pa se na tržištu širom sveta odjednom stvorio trend koji podrazumeva smanjenje obima motora uz održavanje apsolutno istih performansi, ali uz neverovatnu 30% manju potrošnju goriva.
Uglavnom, kao deo rešenja su Amerikanci ubrzo smislili automobile kao što su Ford Escort i AMC Pacer (koji je proglašen najgorim automobilom svih vremena), dok su naprimer Japanci već od ranije imali svoje „konje za trku“ u obliku Honde Civic, Toyote Corolle i slične gradske modele , dok se kod nas u Europi pojavio golf koji je napravio totalnu revoluciju, i samim tim iskorak u novu eru auto-industrije.

Novi trend je upravo postavljen, a uz trend je istog momenta povezan i odnos kvaliteta, opreme i cene, što je ipak vidljivo na mnogo primera, mi ćemo spomenuti samo jedan.
Tokom godina su se hromirani branici, kožna sedišta i ručno obrađivani delovi motora smatrali nečim sasvim normalnim, ali u „novoj eri“ auto-industrije to je postalo prošlo-svršeno vreme, pa su upravo takvi detalji brzo postali luksuz i izbačeni iz obične opreme.
Za veoma kratko vreme je nekadašnje savršenstvo zamenio jedan materijal, plastika.
Obim je izrada automobila bila jeftinija, ali na stranu to, ovo je otvorilo i neke nove mogućnosti koje su i dan danas aktivne, reč je o dodatnoj opremi u vidu, "luksuza".

Dakle za relativno kratko vreme su motori postajali sve štedljiviji , a u današnje vreme nam tehnologija već iz meseca u mesec diktira najnovije trendove dizajna, opreme i sigurnosti automobila, a sve za istu ili malo višu cenu, pa ne trebati biti nešto inteligentni i zaključiti kako je sve to ekonomski prosto nemoguće, osim ako se kvalitet proizvoda prepolovi.
I upravo tu i nastaju problemi…Odnos kvaliteta i cene postaje sve izraženiji. U nekim primerima je to i uspelo, ali kada proizvodite nešto što samo za obične funkcije pogonske mašine sadrži preko 5,000 delova, stvari se dodatno komplikuju i to jednostavno ne ide, koliko god se i ekonomi i tehnolozi unutar kompanije trudili.
Upravo tada u igru uskače pojam „globalizacija“, u oba smera – reč je o proizvodnom i prodajnom.

Svi smo svesni da npr. radnik u Nemačkoj nema istu platu za svoj posao kao i radnik iz iste oblasti u našim krajevima. Samim tim je konkretnom Nemcu puno jednostavnije i ekonomičnije, uz edukaciju u određenom smeru ili segmentu, posao dati nekome ko će za istu količinu rada biti manje plaćen, tojest, jednostavno celi proizvodni program, ili određen deo istog, prebaciti u drugu državu gde je radna snaga jeftinija. Naravno da se način rada i pristupa poslu razlikuju i prate trend u svakoj zemlji za sebe, zato i postoje normativi i standardi koje je neophodno poštovati, u skladu sa pravilima donesenim na globalnom nivou.
Ali šta to u praksi znači? Rekli bismo malo..

Ma sigurno se većini vas desilo neugodno iznenađenje: kada ste na pitanje oko porekla određenog rezervnog dela na kojem piše „Made in Germany“ u poverenju dobili odgovor kako je taj određeni deo napravljen u Bugarskoj, iako je Vaš automobil "proizveden u Nemačkoj". Sigurni sam da ste prema tim delovima bili pomalo skeptični, i da vas je to čak malo i naljutilo…i to sa punim pravom, jer ste i sami svesni činjenice kako satnica u Bugarskoj nije ni blizu satnici u Nemačkoj. Prema tome još treba dodati i unikatnost svake pojedine zemlje i njena vlastita pravila u smislu radnih navika i opštog mentaliteta radnika i okoline, pa kada to sagledamo stvari izgledaju još i gore.
Samim tim je čest slučaj da se za spomenuti deo na koji ste zbog sumnje u kvalitet zbog države porekla , odjednom ispostavi da je „lošije“ napravljen od onoga što to propisuje matična fabrika, a često je slučaj da je dotični deo napravljen i od različitog materijala u odnosu na onaj originalni koji treba zameniti, ali još uvek je cela priča unutar propisanog standarda.
Čovek se u takvoj situaciji oseća prilično glupo, zar nije tako?
Mislim, ne bismo hteli biti pogrešno shvaćeni. Nismo skloni teorijama zavere i slično, ali ovakve situacije nas i u najmanju ruku ljute, pa nadalje uzrokuju gubitak poverenja prema pojedinim auto-industrijama, a sigurni smo da nismo jedini huh?
Normalan je tok događaja da i proizvođači prosečnog kupca naizgled više ne tretiraju kao ovcu, pa se na jedan još malo "lepši" način trude zamaskirati stvari, za što je najbolji primer udruživanje u grupacije.

Pre 20-ak godina proizvođaču kao što je npr. Lamborghinija ni na kraj pameti nije bilo udruživanje sa bilo kim po pitanju bilo čega, baš kao što ni V.A.G. koncernu nije bilo u interesu kupiti fabriku koja proizvodi 80-ak ručno rađenih automobila godišnje, ali danas VW grupacija poseduje 90% vlasništva Lamborghinija. A i dalje se iza zatvorenih vrata tog slavnog proizvođača snova iz Sant´Agate Bolognese proizvode luksuzni sportski automobili, no svakome ko zna ponešto o automobilima, vidljivo je kako današnji Lamborghini nema veze sa vezom, u poređenju sa modelima koji su još davnih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka stizali sa trake na kojima je radilo stotinak ljudi.
No situacija nije takva samo sa takozvanim „In-House“ proizvođačima maloserijskih automobila, jer upravo ista stvar dešava i na globalnom tržištu.
Uzmimo primer, VW-grupa je vlasnik Volkswagena, škode,Seata, Audija, Škode, Bentleya, Porschea, Lamborghinija,dok je Ford odjednom postao vlasnik Jaguara i dominantniji vlasnik Mazde, a Toyota naprimer ima svoje prste svugde…od Subarua do PSA grupacije , kineska kompanija Geely odjednom proizvodi i Volvo, a Daimler-Chrysler je vlasnik (po najnovijim statistikama) oko 21% ukupnog auto tržišta u Americi.
Dakle već samim tim pitanje kvaliteta koje se postavlja samo po sebi postaje apsolutno logično, jer, budimo realni, neka od gore navedenih imena sastavljenih u grupaciju, za mnoge od nas jednostavno ne mogu biti sastavni deo iste rečenice, a kamoli grupacije proizvođača automobila.

Uglavnom, globalizacija je donela nekoliko stvari; gubitak identiteta za pojedine, ali sa druge strane i povećanje kapaciteta i prodaje za druge.
Ko je koliko zadovoljan, nećemo znati ali jedno je sigurno, koliko god da su ljudi iza svih tih grupisanja i razmeštaja po svetskoj automobilnoj sceni zadovoljni, kupcu se raznoraznim akcijama i sloganima o tradiciji i kvalitetu samo „mažu oči“, jer na kraju krajeva, automobili su skuplji iz godine u godinu, servisi dosežu već poprilično smešne dimenzije vezane za cene, a kvalitet opada..
Ono najgore je zapravo što rešenje za takav trend jednostavno ne postoji do momenta dok se stvari ne prikažu na način na koji se zapravo događaju, a to je ipak u današnjem pomalo iskrivljenom svetu jako malo verojatno.
Zbog toga nema smisla ići protiv trenda, već je smeškati se svaki put kada na cesti primetite skupoceni automobil, jer možete biti sigurni da je barem delom proizveden npr. u Kini, i da ga je vlasnik preplatio barem deset puta, što vas čini pametnijim od njega.
Zar nije dovoljna uteha?